Početkom aprila, posle dužeg vremena posetio sam Zlatibor. Uz malo sreće sam uspeo da izbegnem gužvu i uživam u ovoj božanstvenoj planini pre početka turističke sezone.
Pre ovog odlaska, poslednji put sam bio 2000. i 2002. godine i bio zapanjen do koje mere je ova planina urbanizovana i naružena. Ove godine, ostao sam bez teksta.
O problemu divlje gradnje u Srbiji rečeno je sve – oni koji grade imaju dovoljno moći i uticaja da im ovakva država ne može stati na put. Lokalne zajednice nisu u mogućnosti da se adekvatno izbore sa ovom pojavom a država jednostavno ne želi ili, još strašnije, ne može da deluje.
Prva stvar koja upada u oči kada se od centra krene na neku stranu je potpuno rasulo u gradnji i drastično nepoštovanje ikakvih urbanističkih pravila. Podsetilo me je na Budvu u kojoj nehajno idete ulicom i slučajno završite u nečijoj kući koja je odjedanput postala kraj te ulice.
Usled naglog rasta popularnosti ove turističke destinacije, počeo je i veliki rast cena kvadrata. To je onda dovelo do toga da su brojni „stari” vlasnici, koji su tamo sagradili vikendice pre 20, 30 i više godina, počeli masovno da prodaju placeve. To su iskoristili uvek prisutni „biznismeni” koji su očas posla postali investitori, porušili sve te stare planinske vikendice i podigli nimalo planinske apartmančine od po 4, 5 i više spratova. Sve ovo postaje jasnije kada se uzme u obzir činjenica da je prošle godine (2008.) cena po kvadratu u centru Zlatibora iznosila i do 3000 € što je u ravni sa najskupljim nekretinama u Beogradu. Usled neplanske i stihijske gradnje Zlatibor sada deluje kao jedno veliko nelegalno naselje sa žutim, zelenim, ružičastim kućama sa anđelčićima i lavovima na kapijama. Planinskih vikendica koje se, jel’te, nalaze na planini, ima sve manje i manje i to je, u najmanju ruku, tužno.
Po navodima Kurira, došlo je do zasićenja tržišta tako da su cene pale i do 20%. Da li će to dovesti do smanjenja intenziteta građevinskih poduhvata ostaje da se vidi.