Očekivati da kod nas u toku leta posao funkcioniše normalno je aktivnost koja će neminovno dovesti do velike količine stresa. Naime, leto je idealno vreme za razvoj jedne specifične pojave zvane „kolektivni godišnji odmor“. Vođen nekom zdravom logikom, čovek bi pomislio da je u teškim ekonomskim situacijama (na koje smo ovde svi, na žalost, već odavno navikli) jedini razuman korak da se radi više i organizovanije kako bi se maksimalno iskoristile sve prilike. Dalje, razvijajući tu teoriju zdrave logike, čovek bi, opet, mogao da pomisli da leti nisu svi otišli iz zemlje i da možda, ipak, neko još želi (i može) da nešto kupi, proda odnosno obavi bilo kakav posao. I, na kraju, ta ista logika bi nam rekla da ekonomija jedne zemlje (a posebno ne one koju je praktično ni nema) ne staje u toku leta.
Međutim, kako to uvek biva, teorija priča jedno a praksa se samo slatko smeje.
Ovde nije reč o potrebi odlaska na godišnji odmor – ne, to je nešto što se podrazumeva i njegova forma nije ni bitna. Čovek nije mašina koja može da radi od 0-24 i nije o tome reč. Ovde je u pitanju pristup da posao staje na neodređeno vreme zato što nije uloženo malo vremena i truda da se izvrši organizacija i, ne daj bože, kreira neki plan rada.
Pošto sam po prirodi posla u stalnom kontaktu sa agencijama za nekretnine kao i drugim faktorima na tom tržištu, bio sam u prilici da čujem neke stvarno neverovatne stvari. Nemali broj agencija koji se žalio kako su na korak od zatvaranja i kako ovako tešku situaciju nisu nikad doživeli je okačio obaveštenje „kolektivni godišnji“ i svoje već „mršavo“ poslovanje spustio na apsolutnu nulu. Ne znam, možda ja imam drugačiju perspektivu, ali zar nije bilo pametnije ostaviti makar jednu osobu da bude tu za svaki slučaj? Ovde nije reč o prodaji kifli i žvaka već nekretnina gde se prometi i provizije mere nekim drugim redom veličina.
No, sve je pitanje percepcije. Moje mišljenje je da uz malo dobre organizacije i promene pristupa prema poslovanju, dobri rezultati nisu daleko.